Zašto smo „zaboravili“ da pravimo pauze – i šta nas ljubimci uče o tome

Pauze danas retko dolaze spontano\. Češće ih planiramo, skraćujemo ili odlažemo, kao da su nešto što dolazi tek kada sve drugo završimo\. A „sve drugo“, naravno, nikada nije zaista gotovo\. Kroz godine rada na projektima koji povezuju ljude i njihove ljubimce, primetila sam drugačiji odnos prema vremenu u svakodnevnom kontaktu sa kućnim ljubimcima i njihovim vlasnicima\. Životni ritam ljubimaca daleko je jednostavniji i smisleniji, i nekako se isti preliva i na stil života vlasnika\. Pas ne ide u šetnju da bi „ispunio neki cilj“\. Ne pravi pauzu jer ju je zaslužio\. On jednostavno živi trenutak u kom se nalazi i time nam diktira tempo\. Tempo, u kojem šetnja traje onoliko koliko traje, a dremka ili pauza nisu nešto što treba opravdati\. Baš zato ne čudi što mlađe generacije sve češće u ljubimcima pronalaze i emocionalnu podršku\. Istraživanja pokazuju da čak 30% pripadnika generacije Z razgovara sa svojim ljubimcima kada želi da izrazi brige ili zabrinutost, dok je taj procenat kod bejbi bumera značajno niži \- oko 19%\. U tom odnosu nema pritiska, nema očekivanja\. Ono što nam preostaje jeste prostor da budemo smireni i da zastanemo\. Brojna istraživanja pokazuju da vreme provedeno sa ljubimcima podstiče lučenje hormona poput oksitocina, koji je povezan sa osećajem smirenosti i bliskosti, dok istovremeno može doprineti smanjenju stresa, anksioznosti i osećaja usamljenosti\. > Teško je donositi dobre odluke ako nemamo prostor da zastanemo i razmislimo\. Pored psiholoških i emotivnih, značajni su i fizički benefiti druženja sa kućnim ljubimcima\. Vlasnici pasa, na primer, u proseku su fizički aktivniji zahvaljujući redovnim šetnjama, što može pozitivno uticati na zdravlje srca, kondiciju i opšte stanje organizma\. Takođe, postoje indicije da snažna povezanost sa ljubimcima može doprineti sporijem kognitivnom i fizičkom nazadovanju u starijem dobu\. Na taj način, ljubimci ne utiču samo na to kako se osećamo, već i na to kako funkcionišemo \- podstičući zdravije navike i uravnoteženiji stil života\. U isto vreme, sve češće govorimo o „mikrostresovima“ \- malim, svakodnevnim stresovima koji nas ne zaustavljaju i ne slamaju, ali nas konstantno opterećuju\. Oni nisu veliki ni dramatični, ali su stalni\. Baš zato ih često ni ne prepoznajemo na vreme\. Na njih, zanimljivo, retko odgovaramo velikim promenama\. Ne menjamo život iz korena, već pokušavamo da im se prilagodimo ili prođemo kroz njih što pre\. I tu negde pravimo grešku\. Jer ono što nam zapravo pomaže nisu velike odluke, već mali predasi\. Trenuci koji ne moraju ničemu da služe \- osim da nas na kratko vrate sebi\. Ukoliko nemate ljubimca, to svakako mogu biti brze vežbe istezanja nakon dugog sedenja za stolom, kratka šetnja, razgovor sa kolegom ili prijateljem\.\.\. Upravo ti trenuci, koje često nazivamo „neproduktivnim“, imaju najkonkretniji efekat na to kako se osećamo i funkcionišemo\. Paradoks je u tome što nas upravo oni čine dugoročno stabilnijima, fokusiranijima, i na kraju, efikasnijima\. U poslovnom okruženju često govorimo o vrednostima kao što su kvalitet, odgovornost, međusobno razumevanje ili efikasnost\. Međutim, ređe govorimo o tome šta je tim vrednostima potrebno da bi zaista zaživele\. A istina je prilično jednostavna \- bez prostora za pauzu, nijedna od ovih vrednosti ne može da nastane, a ni da opstane\. Teško je biti fokusiran ako nemamo trenutke odmora\. Teško je biti strpljiv ako smo stalno pod pritiskom\. I teško je donositi dobre odluke ako nemamo prostor da zastanemo i razmislimo\. Zato je možda vreme za pauzu nešto što treba da negujemo, prepoznamo i sačuvamo\. Ne kao luksuz, ne kao nagradu, već kao osnovni deo svakodnevice\.